Serbian flag English flag Hungarian flag
Pozovite nas: +381 24 670 970
7th jul 2021 | by: JO

U trenutku izbijanja rata Zita je bila student i dobro pamti tragične događaje toga vremena. Zatvarana je i mučena, u ratu je izgubila oca i četvoricu od sedmoro braće

Subotica – U Subotičkoj sinagogi, na komemoraciji Jevrejima koji su 16. juna 1944. godine odvedeni u logore, da se četiri hiljade njih nikada ne vrati, Zita Perl je sa 103 godine bila najstariji učesnik. Svake godine u junu dolazi iz Beograda u rodnu Suboticu kako bi i tim gestom odala počast za 46 članova svoje uže i šire porodice pobijene u Holokaustu. Poslednjih godina, umesto nje, u Suboticu dolazi njena kćerka da 18. novembra položi cveće na spomenik „Balada vešanih”, podignut u spomen na 15 mladih rodoljuba i komunista obešenih na taj dan 1941. godine. Među obešenima bio je i Zitin najmlađi brat, Gelert Perl.

Surove godine dvadesetog veka zadale su Ziti mnoge udarce. Zatvarana je, podvrgavana ispitivanju, odvajali su je od porodice, sudili joj, krila se od ljudi, ali je ona sve to preživela i danas ostala jedan od retkih svedoka vremena zla. Bila je već mlada žena, student dva fakulteta, kada je rat počeo i dobro se seća svakog strašnog trenutka.

Njena priča počinje u leto 1941. godine, kada su je roditelji sklonili kod rođaka u Budimpeštu jer je policija dolazila u pretres stanova. Ali tamnicu nije izbegla.

„Policija je došla po mene 19. novembra i zatvorila me u ćeliju gde su po zidovima milele stenice. Posle ponoći dva žandarma odvela su me na stanicu i ujutru dovela u Suboticu. Išli smo pravo u Žutu kuću (nekadašnje sedište policije). Po hodnicima su bili ljudi, među njima sam prepoznala nekoliko mojih bivših učenika koji su ležali na krvavim krpama. Uveli su me u sobu gde je već bilo pet žena, rekli mi da legnem na slamu punu buva i pokrili me konjskim ćebetom. Nije smela da se progovori ni reč, ali kada sam legla, žena koja mi je bila najbliže pružila je ruku ispod ćebeta i stegla mi pesnicu.”

Narednog dana saznala je da je optužena za neverstvo protiv države. Ispitivanje je, kaže, izgledalo ovako: neki čovek je pisao za stolom, a iza nje stajao drugi s korbačem čiji su kožni krajevi imali olovne završetke.

„Nisu mi postavili nijedno pitanje, samo mi je rečeno da potpišem papir. Rekla sam da želim prvo da pročitam. On je rekao da moram da potpišem, i to je bilo saslušanje.”

Puštena je kući, ali umesto olakšanja, u domu joj otac saopštava kako joj je upravo obešen najmlađi brat.

„Idućeg dana sa braćom sam išla na Jevrejsko groblje. Nosili su lopatu da zgrnu sneg i pričali su mi kako su sahranili 10 Jevreja. Sve sam ih poznavala – najmlađi je imao 18 godina, sin rabina dr Gersona. Moj brat je imao 22 godine, bio je na četvrtoj godini studija medicine u Zagrebu. On je bio skojevac. Braća su mi pričala da su ih umotali u ćebe i tako bacili u raku.”

Zita potiče iz siromašne i mnogočlane porodice sa osmoro dece, u kojoj je ona bila jedina kćerka. Crtu nepokornosti i osećanja pravdoljubivosti ponela je iz doma: njen otac Lajoš Perl, iz imućne trgovačke jevrejske porodice, mimo svih društvenih pravila i očekivanja zajednice, oženio je siromašnu Bunjevku Katarinu Milanković. Nakon toga porodica je živela veoma skromno, ali to nije bila prepreka da šestoro dece pođe na fakultete. Braća i sestra međusobno su se finansijski ispomagali na studijama, tako da je 1940. godine petoro dece steklo univerzitetsku diplomu. Šesti, Gelert, bio je na četvrtoj godini medicinskog fakulteta.

Nakon puštanja iz Žute kuće, tadašnjeg sedišta policijske uprave, Ziti je bilo zabranjeno da napušta grad. Suđeno joj je 1943. godine, ali je zbog nedostatka dokaza oslobođena. S početkom rata njena braća odvedena su na prinudni rad. „Šandor i Ipolj su bili u Boru, odakle su pobegli u partizane. Lehel je bio na Istočnom frontu”, kaže Zita. Kćerka Vesna ovde dopunjuje priču koju je saznala tek po smrti ujaka Lehela, kada je do nje došlo njegovo svedočenje predstavniku Jad Vašema.

„Lehel je na prinudnom radu dobio tifus i tifusari su premešteni u jednu baraku. Pod temperaturom od 40 stepeni uspeo je da ispuže iz barake, koju je narednog jutra vojska zapalila. Lehel je preživeo i vraćen je u zarobljeništvo, odakle je poslat na Istočni front da ispred nemačke vojske čisti minska polja. Odatle je uspeo da pobegne u dubinu Rusije. Do kraja rata kao lekar je bio sa ruskom vojskom i onda se vratio u Suboticu. Kao pulmolog, prvo je radio u Surdulici, a potom do kraja života u Antituberkuloznom dispanzeru u Beogradu”, priča Vesna.

Brat Atila poginuo je u Mađarskoj u bombardovanju. Brat Kolož je odveden u Budasek, a odatle u nemački logor Gunskirhen, gde je ubijen. Elod je u to vreme oženjen Editom Miler i čekaju prvo dete. Radio je kao veterinar u mađarskom delu Slovenije, odakle je odveden u Aušvic. Iz svedočenja preživelih logoraša porodica je tek dugo godina nakon rata saznala da ga je u logoru usmrtio nemački oficir koji ga je stavio na dasku preko jarka i gazio po njemu dok mu nije slomio kičmu. Njegova trudna supruga takođe je ubijena u Aušvicu. Imala je 21 godinu.

Ratne godine Zita, sama, sa ostarelim roditeljima, provodi u Subotici, sve dok sredinom 1944. nije s ocem odvedena u geto, gde ih smeštaju u kuću sa još 36 žena i dece. Geto je likvidiran 16. juna 1944. godine i od tada u Subotici više nije bilo Jevreja. Na dan transporta Zita, kao dete iz mešovitog braka, dobija propusnicu za izlazak iz geta, i to zahvaljujući Josipu Halblajnu, čoveku infiltriranom u subotički Gestapo po nalogu komunističke partije sa zadatkom da dostavlja informacije i spasava ljudske živote, kad god je to moguće. Oca više nikad nije videla.

Krajem avgusta braća Aleksandar i Ipolj uspeli su da pobegnu iz radnog logora u Boru i da se priključe partizanima.

„Jednog dana grupa od dva vojnika s oficirom banula je u stan, pretresajući ga i tražeći begunce. Bili su grubi i najavili su da će se vratiti”, priča Zita. Posle neprijatne noćne posete istog oficira ona se sklanja u porodicu Milene Icić, drugarice iz detinjstva, koja živi s mužem pekarom u Aleksandrovu, predgrađu Subotice. Skrivena mahom iza stare pekarske peći, dočekala je 10. oktobra oslobođenje Subotice.

Naredne dve godine majka i ona čekale su odvedene članove porodice, ali većina dragih lica više nikada nisu prešli kućni prag. Tri brata su se vratila, a otac, četiri brata i ukupno 46 članova uže i šire porodice nestali su u Holokaustu. U međuvremenu, dočekivale su, hranile i pomagale one koji su čudom preživeli logor, ali nisu imale nikog svog da ih dočeka.

Život se postepeno nastavio, Zita je stekla svoju malu porodicu, supruga i kćer. Postala je profesor Prve ekonomske škole u Beogradu, potom direktorka Četvrte ekonomske škole, a do kraja radnog veka radila je u Jugoslovenskom zavodu za proučavanje školskih i prosvetnih pitanja. Porodica se uvećala za dva unuka, snahu i dve praunuke, ali ostala malobrojna u odnosu na veliku porodicu iz koje je potekla i čiji su mladi članovi bili pred osnivanjem svojih porodica.

Zita Perl danas je među retkim svedocima vremena koje je iznedrilo jedan od najtežih i najneverovatnijih zločina u novijoj ljudskoj istoriji, među onim retkima koji su preživeli i pamte njegove tragične momente. Nažalost, to vreme je svedok mnogih mnogo težih priča koje više nema ko da ispriča. U ime svih nevinih koji su nestali u strahotama fašističkih pogroma, i ovo svedočenje je mali doprinos da se to zlo vreme ne zaboravi i nikada ne ponovi.

„Zitovčići”

Dok je radila u školi, učenike kojima je bila razredni starešina zvali su „zitovčići”, a ćerka Vesna dodaje da kroz čitavo detinjstvo pamti da je subotom i nedeljom kuća bila puna dece koja su živela po internatima ili u slabijim uslovima i kod njih dolazila na ručak.

Njeni bivši učenici, sada već i sami u poodmaklim godinama, i dalje joj dolaze u posetu.

Ćutanje

„Dok sam odrastala, nisam znala za ove priče, za ovu porodičnu istoriju. Vrlo su me zaštitili. Imala sam već svoje unuke kada je za potrebe fondacije ’Klem’ trebalo da priložim dokumentaciju, da napišem njenu priču, tek tada sam i ja saznala detalje”, kaže ćerka Vesna.

Bratanac

U trenutku izbijanja rata brat Atila imao je suprugu i dete. Njegov sin je sa majkom otišao da živi u Mađarsku, ime promenio u Đerđ Petri i, kao pesnik, prevodilac i novinar, postao je nosilac najvišeg državnog priznanja Mađarske, nagrade „Košut”, koja se dodeljuje za izuzetne doprinose u kulturi.

IZVOR : P O L I T I K A

Aleksandra Isakov