Serbian flag English flag Hungarian flag
Pozovite nas: +381 24 670 970

Miharčić Lujza

Home / Pravednici / Miharčić Lujza

MAMA LUJZA

U vihoru Drugog svetskog rata, avgusta meseca 1942. godine, u Budimpešti se rodila Mira Adanja. Mirini roditelji dr Solomon Adanja i majka Katarina, rođena Baruh, pobegli su ispred fašističkog progona iz okupiranog Beograda u Mađarsku. Antijevrejski front brzo se širio porobljenom Evropom. Kada ni u Mađarskoj više nije bilo sigurno za Jevreje, porodica Adanja je potražila utočište u Subotici kod Olge i Aladara Baruha, Katarininih roditelja. U Subotici je zet Solomon bio stalno pod prismotrom policijskih vlasti. I Katarina je često bila izložena šikaniranju od mađarske policije, a sve vreme nad glavama porodice Adanja visila je opasnost da će ih okupatorske vlasti vratiti u Beograd. Povratak u Beograd značio bi samo jedno – smrt. Verovatno bi porodica završila u logoru na Sajmištu, gde je ubijena većina beogradskih Jevreja.

Snap 2015-05-01 at 12.09.58

Kada su Nemci u proleće 1944. godine okupirali Mađarsku, u Budimpešti je počeo nezapamćen progon desetina hiljada Jevreja. Istovremeno se i u Subotici, koja je i dalje formalno bila pod mađarskim protektoratom, spremala deportacija Jevreja u logore smrti. Nije bilo lako biti pametan i naći rešenje kako da se spase goli život. Konfuzija i okrutna realnost naterale su Baruhove i Adanje da još jednom razmisle šta im je činiti. Familija je bila na okupu i “porodični savet” je doneo odliku da se Solomon i Katarina vrate u Budimpeštu. Istina je da su i tamo progonjeni Jevreji, ali u Budimpešti su Solomon i Katarina imali rodbinu i prijatelje, pa je procenjeno da će se lakše sakriti u velikom gradu. Mira, tada samo osamnaest meseci stara, ostala je u Subotici kod babe Olge i dede Aladara.

Lujza Milharčić, manikirka, često je posećivala Baruhove. Godinama su se poznavali i čisto poslovni odnos vremenom je prerastao u iskreno prijateljstvo. Živela je sama, podalje od centra grada, u jednoj slepoj ulici u Subotici. Među sugrađanima je bila poznata kao dobra i poštena osoba.
Lujza je i sama videla šta se sprema Jevrejima. Ona je bila Hrvatica, i nije bila pod direktnim udarom okupacionih vlasti. U proleće 1944. godine, kad je otvoren geto u Subotici, i počelo isterivanje iz kuća i prisilno preseljavanje Jevreja, Lujza je predložila Baruhovima da Mira pređe u njenu kuću. Baruhovi, u prvom momentu, nisu znali kako da reaguju. S obzirom da Lujza nije imala dece, pitali su se da li će Lujza, tada već u godinama, bez iskustva, moći da se pobrine za malo dete. Nisu imali puno vremena za razmišljanje, i oni su već bili na putu za geto. Još uvek ne znajući kakva ih sudbina očekuje, složili su da Mira privremeno pređe kod Lujze, pa će i Lujza i oni videti da li nisu prenaglili sa odlukom. Baba Olga i deda Aladar nisu imali prilike da vide da li se mala unuka adaptirala na nove uslove, iz geta su preko Mađarske odvedeni u logor smrti Aušvic.
Okupacione vlasti su znale da je mala Mira ostala kod babe i dede, ali, kad je transport trebalo da krene, unuka nije bila sa njima. Širom grada, počela je potraga za unukom jednog od najbogatijih Jevreja Subotice. I ne samo za Mirom, bilo je još Jevreja koji su izbegli poslednji transport, a potrage su bile svakodnevne, kao da se nije bližio kraj rata. Znatiželjnim komšijama Lujza je rekla da je primila dete njenih rođaka, koji žive u Budimpešti, a kako je Budimpešta u to vreme često bombardovana, za dete je bilo sigurnije da bude u malom gradu. Da li su komšije poverovale u Lujzinu priču, teško je reći. U svakom slučaju niko nije otkrio okupatorima da se mala Mira krije u Lujzinoj skromnoj kući.
Jednom prilikom potraga je pošla od škole, koja je bila udaljena od Lujzine kuće samo nekoliko stotina metara. Srećom, u zabačenu slepu ulicu nisu ušli. Ipak, povremene glasine da se spremaju nove racije, što je i bilo istina, naterale su Lujzu da potraži utočište na imanju kod njenog prijatelja Grge. Kad bi pretrage prošle, Lujza se sa Mirom vraćala u svoju kuću. Često bežanje iz grada na obližnje salaše, komšijama je objašnjavala nedostatkom mleka, koje joj je trebalo za malu Miru, i uopšte nedostatkom hrane, koje nije bilo dovoljno u Subotici.
Lujza se prema Miri ponašala kao prava majka. Nije se toliko plašila za sebe, koliko za Miru, iako je i njoj, ako bi ih otkrili, pretila smrtna opasnost kao i malom detetu. U strahu i neizvesnosti su dočekale kraj rata.
Subotica je oslobođena 10. oktobra 1944. godine, ali se, razumljivo, nije odmah znalo ko je preživeo strahote rata. Narednih meseci još uvek se niko od Mirine rodbine nije pojavio u Subotici. Lujza je već prigrlila Miru kao svoju kćerku, kada su se roditelji vratili iz Budimpešte. Pored sve radosti, roditelji nisu mogli da uspostave kontakt sa svojom kćerkom. Mira je govorila mađarski, a roditelji srpski. Solomon i Katarina su se dogovorili sa Lujzom da Mira ostane kod nje još neko vreme, dok se oni snađu u Beogradu, koji su napustili četiri godine ranije. Za to vreme Lujza je pripremala Miru za povratak roditeljima. Za razliku od svoje majke, Mira je naučila da svog spasioca zove mama Lujza. Od tada je Lujza za sve Adanje, i dvoje dece koja su se rodila posle rata, bila samo i uvek mama Lujza.

Lujza Milharčić udata Vlahović
proglašena je 1985. godine za
Pravednika među narodima