Serbian flag English flag Hungarian flag
Pozovite nas: +381 24 670 970

Kudlik Bela i Katarina

Home / Pravednici / Kudlik Bela i Katarina

SAČUVAJTE MI DETE DOK SE NE VRATIM

U Subotici 1941. godine, kada je počela mađarska okupacija, živela je jevrejska porodica Vajs, Josip i Piroška, rođena Špice, sa sinom Mirkom, koji je rođen pred rat. U njihovom neposrednom komšiluku živeli su Katarina i Bela Kudlik. Kada se Bela vratio sa odsluženja vojnog roka iz Prizrena, ponovo se posvetio svom zanatu; bio je čuven po izradi tamburica, a često je i sam znao da zasvira na svom omiljenom instrumentu. Katarina i Piroška su se poznavale još iz devojačkih dana, mada se posle udaje nisu tako često sretale. Međutim, kako su Kudlikovi skoro svakodnevno imali prilike da sretnu malog Mirka, jer je Belina sestra Tereza pomagala u kući Vajsovih, između dve porodice razvilo se svojevrsno prijateljstvo. Kudlikovi nisu imali dece, pa su svoju ljubav poklanjali malom Mirku i Terezinoj deci. Tereza Sabo je imala šestoro dece. U teškim ratnim uslovima Kudlikovi su rešili da pomognu Terezi i usvoje njenu kćerku Julijanu – Jucu. Tako je Juca prešla u kuću Kudlikovih, gde je našla svoj novi dom i ljubav novih roditelja.Snap 2015-05-01 at 12.02.11
Iako su Jevreji u Mađarskoj bili relativno zaštićeni, Mađari su na okupiranim teritorijama, koje su im pripale posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, sprovodili antijevrejske propise koje je diktirao nacistički režim iz Nemačke. U akcijama mađarskih fašista podjednako su stradali i srpski patrioti, komunisti i svi oni koji su bili nepodobni za novi režim. Sa Jevrejima je bio poseban slučaj, jer je cilj nacističke ideologije bio potpuno uništenje Jevreja. Mirkov otac, Josip, odmah po okupaciji, oteran je na prinudni rad, a Piroška je ostala sama sa malim detetom. Nije znala ni gde je, niti šta se dešava sa njenim mužem.
Piroška je do 1943. godine nekako uspevala da sačuva Mirka i sebe od fašističkog progona. Kada je dobila obaveštenje da svakog dana mora da se javlja okupacionim vlastima, slutila je da se sprema nešto strašno i odlučila je da zamoli Kudlikove da uzmu Mirka kod sebe.
– Donela sam ti ono što mi je najdragocenije u životu, – rekla je Piroška, spuštajući malog Mirka pred Katarinu. – Sačuvajte ga kako umete i znate, krstite ga u crkvi, dajte mu ime Pišta, – Piroška je sve teže govorila. – Voli ga umesto mene, – rekla je Piroška. Stavila je ruku na grlo, kao da će tako zaustaviti suze, okrenula se i otišla.
Katarina se trgla, sa njima je već bila Juca, a svakog dana postojala je opasnost da će i Bela biti mobilisan i poslat na front. Požurila je da stigne Pirošku, ali kad je izašla na ulicu Piroške više nije bilo. Tada je Katarina poslednji put videla Mirkovu majku.Snap 2015-05-01 at 12.02.46
Piroška je sa Mirkom predala i pismo u kome je pisalo da Kudlikovi nikom ne daju dete; obećala je da će se vratiti, verovala je da će se vratiti i njen muž, i oni će uzeti nazad Mirka.
Kudlikovi su prihvatili Mirka kao svoje dete. Katarina i Bela su prvo odlučili da promene Mirkov identitet. Katarina je objavila da je primila u kuću bratovu kćerku! Mirko je odjednom postao Marika. Međutim, kada se u njihovu kuću privremeno uselio jedan mađarski oficir nastali su novi problemi. Kad bi se vratio sa posla tražio je Mariku da mu pravi društvo, da se malo poigra sa detetom, valjda da se odmori od teškog umnog rada ili je, možda, i on negde imao dete koje ga je čekalo da se vrati kući, pa je, daleko od svoje kuće, svoju pažnju poklanjao nekom drugom detetu. Kudlikovi su shvatili da neće moći dugo da predstavljaju Mirka kao devojčicu. Da bi zaštitili dete, preko svojih veza, krstili su Mirka u katoličkoj crkvi; dobio je po Piroškinoj želji novo ime: Stevan – Pišta. Iako Katarina nije znala zašto je Piroška tražila da se dete baš tako nazove, ipak je bila zadovoljna jer je ispunila zavet koji je ostavila Piroška.
Za vreme racija i pretresa kuća Kudlikovi su sakrivali Mirka u sklonište koje su napravili u dvorištu. Mirko je bio poslušno dete, za vreme pretresa se nije čuo, a sa nepoznatima nikad nije razgovarao. Mirko je nastavio život okružen pažnjom i ljubavlju dvoje tuđih ljudi koje je zavoleo kao svoje roditelje.
Početkom maja meseca 1944. godine otvoren je u njihovom gradu geto u Paralelnoj ulici. Jevreji su se selili u ograđeni deo grada. Bela je i u najtežim uslovima, opasnim po sopstveni život, svakodnevno nosio pet litara mleka zatočenim Jevrejima. Dok se on trudio da pomogne, okupatorske vlasti su svakodnevno tražile Jevreje koji se nisu dobrovoljno prijavili. Fašistima se žurilo da završe započeti monstruozni posao; uskoro je i poslednji transport Jevreja iz Subotice, preko Mađarske, upućen u nacističke logore, najviše u Aušvic.
Bližio se kraj rata, ali ni tada nije prestajao progon Jevreja. Bilo je dosta onih koji su smatrali da ispunjavaju svetu dužnost ako prijave skrivene Jevreje koji su izbegli poslednji transport. Da li će progonjeni biti ubijeni ili šta će biti s njima, o tome nisu želeli da razmišljaju. Kudlikovima nije bilo lako. Komšije su dobro poznavale njihove porodične prilike. Znali su da Kudlikovi nemaju dece, a odnedavno se u njihovoj kući pojavilo još jedno dete, dete koje nije bilo beba. Svima je bilo jasno koga su Kudlikovi primili u stan, ali se o tome nije govorilo. Nažalost, bilo je jasno i onima koji su odmah otrčali i prijavili okupatorskim vlastima da su otkrili kod koga se krije još jedno jevrejsko dete. Kudlikovi su sa Mirkom pobegli iz kuće, počeli su da se skrivaju na salašima u okolini Subotice, najviše na salašu kod Katarininog brata Rufa u Verušiću. Celo leto su proveli na Rufovom imanju. Povremeno su se vraćali u svoju kuću, a onda brže-bolje bežali, jer su obavešteni da ih je ponovo neko prijavio.
Za vreme bombardovanja Subotice, 1944. godine, kada su im zbog detonacija stvari izletele iz kuće, a mali Mirko mislio da je to od vatrometa, Kudlikovi su poslednji put preživeli strah, plašeći se za sudbinu Juce i Mirka. Subotica je konačno oslobođena i Kudlikovi više nisu morali da sakrivaju Mirka.
Mirkovi roditelji se nisu vratili – za Pirošku se pretpostavlja da je stradala u Aušvicu, a Josip je poslat na ukrajinski front da čisti minska polja.Snap 2015-05-01 at 12.03.07
Mirko je sve vreme rastao sa roditeljskom pažnjom Kudlikovih. U slobodi je ponovo imao bezbrižno detinjstvo kao i sva druga deca. Stasao je za školu, a kad je počela školska godina, iznenada se pojavila Mirkova tetka Adela. Adela se sve vreme rata krila u Subotici, niko nije znao da li je živa ili je okončala život u nekom od fašističkih logora. Kudlikovi su Adeli predali pismo koje je ostavila Mirkova majka. Katarini i Beli je bilo teško da se odvoje od Mirka, osećali su se kao da gube rođenog sina. Zajedno su tugovali što su Mirkovi roditelji stradali u ratu, ali Kudlikovi nisu imali izbora, morali su da predaju dete najbližoj rodbini.
Gorke uspomene iz ratnog perioda naterale su tetku Adelu i njenog muža da se bez razmišljanja 1948. godine isele u Izrael. Naravno, sa njima je otišao i Mirko, koji je u Izraelu dobio ime Uri. Poneo je sa sobom majčino pismo i ljubav Kudlikovih, svojih drugih roditelja.

Katarina i Bela Kudlik
proglašeni su 1987. godine za
Pravednike među narodima