Serbian flag English flag Hungarian flag
Pozovite nas: +381 24 670 970

Baić Klara

Home / Pravednici / Baić Klara

OPROŠTAJ BEZ POZDRAVA

– Jesi li čula da je bombardovan Segedin? – zabrinuto je Stevan Deneberg pitao suprugu Hildu.
Hilda, rođena Hauser, samo je prigrlila svoja dva sina. Mirko, dečko od 11 godina i Pavle, 8 godina star, gledali su majku koja nije mogla da progovori ni reč. Snap 2015-05-01 at 11.14.01
Segedin je veoma blizu Subotice gde su živeli Denebergovi. Bližio se kraj Drugog svetskog rata i nemačka vrhuška je bila sve više nervozna. Trupe Crvene armije nezadrživo su sa istoka napredovale prema Berlinu. Kao lepeza ruske trupe širile su se Istočnom Evropom. Mnogima je bilo jasno da se ruši san o Trećem rajhu, ali to u Nemačkoj niko nije smeo da kaže. Hitlerov plan o uništenju Jevreja nije bio sproveden do kraja. Milioni žrtava nisu bili dovoljni za nacističke fanatike, požurili su da nanesu još više zla nedužnom narodu. Nezadovoljni učinkom mađarskih vlasti na rešavanju jevrejskog pitanja, dojučerašnjih saveznika, nemačke trupe su početkom 1944. okupirale Mađarsku. Do tada su mađarske vlasti štitile Jevreje, kojih je bilo u velikom broju u Budimpešti, a i u drugim gradovima. Suboticu, Sabatka, kako su je zvali, smatrali su svojim gradom. U Subotici je pre rata živelo skoro šest hiljada Jevreja. To nije moglo da promakne osvedočenom nacisti Ajhmanu, zaduženom od Himlera za što brže rešavanje jevrejskog pitanja u Mađarskoj. Počeli su progoni Jevreja i transportovanje u logore smrti, najviše u Aušvic.
Stevan, dentista, kao i njegova žena lekar, oboje omiljeni među sugrađanima, morali su da se rastanu, Stevan je deportovan u Bačku Topolu i smešten u radni logor, kako su nacisti cinično zvali poslednju stanicu odakle su slali ljude u smrt. Međutim, Pišta, kako su zvali Stevana, po svoj prilici je bio povezan sa pokretom otpora i našao je vezu da bude prebačen u subotičku bolnicu, navodno, na operaciju žučne kese. Bio je mesec maj 1944. godine, proleće, kada je Paralelna ulica pretvorena u Geto. Okupacione vlasti, pod nadzorom nemačkih fašista, za kratko vreme su skoro sve subotičke Jevreje oterale u tek osnovani subotički geto. U Paralelnoj ulici se nalazila i kuća Denebergovih. Hilda je sa decom ostala u Getu, gde je sa ostalim Jevrejima čekala deportaciju u logor smrti Aušvic. Hilda nije znala za Pištino kretanje sve dok nacisti nisu i Pištu iz bolnice oterali u geto i porodica Deneberg nenadano se ponovo našla na okupu.
– Moram nešto učiniti da spasem bratovu porodicu, – rekao je Janči, Pištin brat, obraćajući se Ruži, koja se brinula za njegovu majku. – Čuo sam da danas kreće poslednji transport Jevreja iz Subotice.Snap 2015-05-01 at 11.15.16
Janči je bio pošteđen antijevrejskih zakona. Pre rata se venčao sa katolikinjom, a prijatelj mu je bio sveštenik Blaško Rajić, koji mu je izdao lažnu krštenicu da je rođeni katolik. Nije bila velika tajna da je Pištin brat Jevrejin, ali je lažna krštenica i gvozdeni krst, koji je zaslužio na Istočnom frontu, kada je spasao jednog mađarskog oficira, bilo dovoljno da se slobodno kreće po gradu.
Moralo je brzo da se nešto preduzme. Janči je našao jedna kola, natovario ih senom i uskoro se našao pred sporednom kapijom geta. Razgovor sa stražarem nije dugo trajao, Janči ga je potkupio i sa Ružom ušao u geto. U getu nisu mogli dugo da se zadrže. Jančiju je bilo jasno da može samo decu da izvede iz Geta. Majka nije imala prilike ni da se pozdravi sa decom, Ruža je uzela decu za ruke i požurila da stigne Jančija koji je žurio prema izlazu. Tu su nastali novi problemi. Stražar se pobunio što vode decu sa sobom, ali ga je Janči podsetio koliko je para dobio da zažmuri. Stražar je bio uporan, a Janči je rukom pokazao Ruži, koja je držala Mirka i Pavla za ruke, da izađu napolje.
– Budeš li o ovome rekao i jednu reč, – dok je govorio, Janči nije krio bes, – naći ću te i ubiti!
Decu su ubacili u kola, pokrili senom i nestali iz vidokruga stražara.
Sve se dešavalo veoma brzo i stric nije imao vremena da unapred nađe sklonište za decu, a kući nije smeo da ih odvede. Kad primete da sa spiska za deportovanje nedostaju Hildina deca, pretpostavio je, prvo će ih potražiti u njegovoj kući. Uspeo je da se dogovori sa prijateljicom, Mađaricom, da smesti decu kod nje, ali samo do uveče kada se njen zaručnik, policajac, vraća kući. Dok je Janči tražio smeštaj za decu, poslednji transport Jevreja za Aušvic napustio je Suboticu. Uveče je smestio decu kod prijatelja, koji su primili decu na dva dana, a Janči se ponovo rastrčao po Subotici tražeći novo utočište.
Janči je čuo da jedna udovica Jevrejina, nejevrejka, izdaje sobe. Kod nje se već nalazio dečak od četrnaest godina, ali je udovica toliko povisila cenu smeštaja da stric to nije mogao da plati. Udovica je tražila 200 penga po osobi, 80 dolara na dan za dvoje dece! U ono vreme to je bio veliki novac, ali Janči nije imao izbora, deca su nekoliko dana bila u toj kući.
Obradovao se kad mu se osmehnula sreća, jer je našao kuću u kojoj je jedna brbljiva žena izdavala sobe. Jančiju je smetalo što toliko priča, ali su deca već bila pripremljena da nikom ne smeju da kažu da su Jevreji.
– Ne brinite za decu, – rekla je stanodavka, hvaleći se pred nepoznatim, – kod mene će biti sigurni, znate, moj budući muž je agent specijalne policije.
“Da li je ovo policijski grad?” pitao se stric, svestan da je i ova prilika da skloni decu propala. Više nije znao gde da traži smeštaj za bratovu decu. Ponovo se setio svog prijatelja sveštenika Blaška Rajića.
– Odvedi decu kod Klare Baić, Bunjevke, – rekao mu je sveštenik, i dao adresu.
Tek tada je Janči saznao da je sveštenik povezan sa ljudima iz pokreta otpora, ilegalcima koji su sarađivali sa partizanima. Nažalost, Klara Baić nije bila u Subotici. Kuću je pazila rođaka Ester i kad je čula o čemu se radi pustila je decu u kuću dok se Klara ne vrati.
Klara se vratila kući 28. juna i na veliko iznenađenje u kući zatekla dva nepoznata dečaka. Stric je ubrzo obavešten da je Klara stigla i odmah je dotrčao da razgovara sa njom i zamoli je da dečaci ostanu kod nje.
– Ne dolazi u obzir, – žučno je reagovala Klara Baić.
– Nemam gde da ih smestim, – Janči je podigao ton, – ako ne ostanu kod vas, onda bi bilo bolje da sam dozvolio da ih odvedu u logor.
– Hoćeš da mene odvedu u logor? – Klara je bila svesna opasnosti koja joj preti, ako se otkrije da krije jevrejsku decu, – ili bi više voleo da me odmah ovde streljaju?
– Vi ste skoro van grada, niko ih neće otkriti, – Stric je i dalje tražio ubedljive razloge da deca ostanu kod nje.
– Znate li vi pošto je danas hrana, plaća se suvim zlatom, – Klara je zadržala pristojnost, ali je bes izbijao iz njenih reči.
– Platiću hranu, – Janči nije odustajao od namere da ostavi decu kod Klare.
Klara je prišla deci, u njihovim očima mogla je samo da pročita strah pred neizvesnom sudbinom. Pored Mirka i Pavla sedela je Margita, Klarina kćerka, istih godina kao i Mirko. Klarin pogled lutao je od jednog do drugog deteta. Zadržala je pogled na Margiti, i ona je bila uplašena, kao da se radi o njenoj sudbini. Da li je materinski instinkt pobedio ili nešto drugo, tek, Klara je odlučila da deca ostanu.
Možda je i preporuka sveštenika podstakla Klaru na ovaj human čin, ali time nisu bile završene dečije muke. Ni deci ni odraslima nije bilo lako, vlasti su znale da nisu svi Jevreji deportovani iz Subotice. Pod pritiskom fašista, ponovo je počela potraga za skrivenim Jevrejima. Ni Klarina kuća nije bila pošteđena pretresa. Rođaka Ester, zajedno sa Anicom i Ružom, sve tri su bile u pokretu otpora, priskakale su u pomoć. Kad je u njihovom kraju počeo pretres, sakrili su Mirka i Pavla u svinjac, sklonište nije bilo košer, ali je decu i tog puta spaslo od neosetljivih dželata.
Jednom prilikom, bilo je leto, deca su se igrala u dvorištu kad se brzo proneo glas da su ponovo počeli pretresi kuća.
– Otkud Klari još dvoje dece? – pitao je mađarski vojnik komšinicu čiju kuću su upravo pretresali. Video je izdaleka kako Mirko i Pavle ulaze u Klarinu kuću.
– Od dalje rođake, – odgovorila je komšinica. – Majka im je stradala prilikom bombardovanja Segedina, a otac im je u zarobljeništvu u Rusiji.
Na samo pominjanje Rusa i Rusije, vojnik se stresao. Nije ni ušao u Klarinu kuću.
10. oktobra 1944. Rusi su oslobodili Suboticu. Neko je imao više, a neko manje razloga za slavlje. Mirko i Pavao prvi put su se obradovali nekoliko nedelja kasnije kad se iz Aušvica vratila njihova majka. Otac je zauvek nestao iz njihovog života. Klonulog duha Hilda nije mogla da sakrije svoju sreću kad se srela sa dobro negovanom decom. Zahvaljivala se Klari koja je spasla njenu decu, dva nevina bića, koja će Hildi povratiti veru u život.

Snap 2015-05-01 at 11.15.59

Klara Baić
proglašena je 2007. godine za
Pravednika među narodima